Dve slike iz života dva naroda

Pre pola veka boravio sam na dvogodišnjoj specijalizaciji u Rimu. Italija, zemlja umetnosti, različitosti, temperamenta, raznih povoljnosti i tako dalje.

Između ostalog, fascinirali su me vrlo česti štrajkovi („šopero“), kao i redovni i vanredni izbori, u koje ja nisam bio upućen. Ali, bučni Italijani, koji očigledno vole da se bave politikom, imali su nekoliko značajnijih partija, često su izlazili na ulice u samom centru Rima. Nosili su ogromne transparente, zastave i partiske oznake. To šarenilo boja, pesama koje su pevali, uzvika „dole ovi ili oni“ i „živeli ti i ti“, prosto su plenili i okupirali svu moju pažnju. Naročito meni, koji sam došao iz jednopartiskog sistema, iz sredine u kojoj je vladalo jednoumlje u svim sferama života i delatnosti. Prosto, sivilo iza mojih leđa, a sada raskoš boja, razdragana lica demonstranata, parole različitih mišljenja i stavova, trotoari puni građana koji prate dešavanja i aplaudiraju „svojim“ a zvižde „protivnicima“. Prolaze razne partije, jedna za drugom. Divota!

Našao sam se u jednom trenutku među posmatračima u blizini sa dvojicom Rimljana, koji su očigledno bili prijatelji. Uz nekoliko reči upoznavanja, na kraju parada, pozvaše me „na čašicu vina“ u kafanicu, koja se nalazila iza nas. Prihvatih naravno i ubrzo sedosmo za sto. Počeli smo da se detaljnije upoznavamo, kao i da komentarišemo tek završene događaje sa ulice. Nisam krio svoje oduševljenje demokratijom i slobodom izražavanja. A moji novi poznanici ubrzo otkriše, da su pripadnici dve potpuno različite partije. Jedan je bio član KPI- komunističke partije Italije, a drugi neofašista, član partije, koja nije u nazivu nosila taj atribut. Ne kriju ni jedan ni drugi svoja politička opredeljenja. U jednom trenutku, ovaj drugi zavuče ruku u unutrašnji džep sakoa i izvuče fotografiju i poljubi je, uz blaženi osmeh. To je bio Musolini!

Dva prijatelja i ja treći, sa već orijentisanim političkim opredeljenjima, sedimo, čavrljamo, uz osmehe i ljudsko prijateljstvo.

Bio sam očaran. Razumljivo, zbog čega.

Sada, sećajući se tih davnih dana, svedok sam burnih političkih događaja kod nas. Mnoštvo partija (što je u redu), vlast i opozicija su u stalnim sukobima. Međutim, međusobno se ne podnose, da ne kažem, mrze se. Optužuju se, uz najpogrdnije reči, pretnje do linčovanja, sve češće i češće, sa punim ustima vulgarnosti i ostrašćenosti. Prosto iz njih sipa vatra mržnje prema protivniku. Reči: lopovi, bitange, fašisti, čine haos u njihovim odnosima. Sve gore od goreg. Ja lično imam svoj stav, trudim se, da ga formiram, sa što ispravnijim načelima, ispravljam ga, prihvatajući dobre predloge „suprotnih“.

Međutim, toga nema među našim ljudima i političarima. Vlada mržnja, pretnje, sukobi sa policijom, svađe i nadvikivanja na TV-u, sve je to prisutno i već dobro poznato.
Šta je to sa našim narodom, često se pitam?

Zašto se toliko mrzimo?

Ako smo različito partiski opredeljeni, zar moramo da srljamo u oči jedni drugima?
Da li dvojica Italijana od pre pola veka, mogu da nam ukažu na nešto kvalitetnije i bolje u ljudskim odnosima?

Zašto oni imaju taj kvalitet, a mi ga nemamo?

Zašto ne možemo da se uljudimo?

Zar je počivši patrijarh Pavle džabe, uvek govorio: BUDIMO LjUDI!

Mišo M. Mladenović
akad, slikar i pisac

Vaš komentar

Pratite nas

Stupite u komunikaciju s nama putem socijalnih mreža. Šaljite nam zanimljive vijesti, video zapise i slike.